Продаја

Волим продају. Можда је то наследно — међу мојим прецима били су људи који су успешно водили трговачке послове у Руском царству, СССР-у и околним регионима.

Откад ми је ујак објаснио да пегла купљена у СССР-у за 1 рубљу може да се прода у Пољској за 10 долара, што доноси 10 000% профита, прекогранична трговина постала је моја омиљена делатност. Касније сам се тиме успешно бавио и самостално и у релативно организованим групама, као што је, на пример, .

У једном тренутку сам схватио да уместо пегле могу да продам стан или кућу — цена је виша, а утрошак труда сличан. Пошто немам много својих некретнина, почео сам да продајем туђе. То је скоро идеалан процес — добијеш новац, а ништа своје не даш.

Сматрам да човеку увек треба нешто пружити за његов новац. Што је то „нешто“ боље, мени је пријатније. „Ако не превариш — нећеш продати“ — то је непрофесионално и не води ничем добром. Много је ефикасније правилно описати производ — то је велика вештина, коју нема свако.

У продаји нема ситница. Односно — има, и управо те ситнице чине продају. Потребно је много тога обезбедити и ускладити да би потрошач донео тешку одлуку да да свој новац. Рад са психом, убеђивање, стицање поверења — то нису празне речи, то је наша свакодневница.

Продаја је систем. Градио сам ланце снабдевања и продаје од Даблина до Анадира. У њима су радиле стотине људи, и сваког је требало убедити да уради нешто корисно: да произведе, превезе, распореди на полице, прода и плати ми за продату робу.

Брзо сам схватио да интернет није само збир лепих слика, већ и моћан алат за продају. Сајтови, интернет-продавнице, маркетплејси — свим тим се бавим са задовољством, како за своје клијенте, тако и за себе. У томе ми помаже ИТ образовање — сам знам многе корисне технологије и знам како да ангажујем онога ко то зна још боље.